Pre 21 godinu POSLEDNJI PUT su se sreli MILOŠEVIĆ I TUĐMAN: Evo šta su tada dogovorili

Susret tadašnjih predsednika Srbije i Hrvatske u Atini 7. avgusta 1996. godine u grčkim medijima je označen kao drugi bilateralni sastanak dvojice sagovornika, iako su se tokom ratnih godina prema nezvaničnim informacijama susreli 47 puta

Na današnji dan pre 21 godinu, prema zvaničnim izvorima, poslednji put su se sreli tadašnji predsednici Srbije i Hrvatske Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. Kao mesto susreta, odabrana je Atina, a kako beleže mediji, pune tri nedelje Grci su diskretno pripremali susret, konsultujući se sa svim važnijim činiocima, u prvom redu sa Amerikancima.

 

Drugi ili četrdeset osmi, svejedno, tek susret je održan ne na vlastitu inicijativu jednog ili drugog atinskog sagovornika, nego opet zalaganjem i pritiskanjem drugih – što je bilo pravilo i običaj – ovoga puta po svemu sudeći zalaganjem Ričarda Holbruka.

Grci su bili radi da to predstave kao krunu svog tronedeljnog diplomatskog truda, ali znajući za naviku da šefovi beogradskog i zagrebačkog režima komuniciraju samo sa velikim zverkama i na njihov nalog, čine se da je uverljivija vest da je svemu kumovao Amerikanac.

Grci su, dakle, dali dobre usluge, koristeći i okolnost da je Milošević rado dolazio u Grčku na letovanje, pa je spojio lepo sa korisnim – žrtvovao je tek jedan dan od odmora – a ni Tuđman nije bio prinuđen da menja klimu, došavši s Briona i vrativši se tamo posle razgovora.

Amerikanci, međutim, ni danas, 21 godinu kasnije ne ističu, svoju specijalnu ulogu u svemu tome,sem “slučajne informacije” da je Holbruk zvao mobilnim telefonom Miloševića usred atinskih razgovora.

Atina je bila neka vrsta nastavljenog Dejtona, iako je grčki premijer Simitis smatrao za potrebno da naglasi da se, ovoga puta, pregovaralo „bez nadzora”.

Znajući da posle ovakvih susreta svaka od strana ima svoje tumačenje događaja, a da to često može da unese novu pometnju, Simitis je privoleo svoje goste da potpišu zajedničko saopštenje kao neku vrstu javne obaveze.

Po tom saopštenju, već u toku avgusta 1996. (23. avgusta, kako je kasnije i učinjeno) ministri spoljnih poslova treba u Beogradu da potpišu sporazum o normalizaciji odnosa između Jugoslavije i Hrvatske, što bi kasnije podrazumevalo i razmenu ambasadora. Izražena je spremnost da se sporno pitanje Prevlake reši pregovorima, a da do konačnog resenja na rtu ostaje plava zastava UN.

Takodje je izražena obostrana spremnost da se “stvore neophodni uslovi za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica”. Njima bi bila vraćena imovina ili bi im se dala “pravična naknada”. Bezbedan povratak izbeglica “podrazumeva opštu amnestiju”.

Dogovoreno je i da se nastave razgovori o poboljšanju drumskog, železničkog, vazdušnog, poštanskog i telekomunikacionog saobraćaja, kao i o unapređenju trgovinskih veza.

O sudbini Sremsko- baranjske oblasti rečeno je samo da Erdutski sporazum treba dosledno sprovoditi do kraja, to jest do ponovnog integrisanja tog područja u Hrvatsku.

Milošević je postignut dogovor ocenio kao „veoma krupan korak” u interesu ne samo obe zemlje, nego i u interesu celog regiona. Provladina štampa u Hrvatskoj je normalizaciju odnosa sa Jugoslavijom proglasila za „konačnu pobedu u ratu”, a Tuđman je omalovažio delikatnost preostalog spornog pitanja: Prevlaka je za neke problem, ali ne i za nas.

Sudeći po zvaničnim reagovanjima na obe strane, Milošević i Tuđman su prevashodno razgovarali o bilateralnim odnosima između Jugoslavije i Hrvatske, dok je o Bosni samo „bilo reči”.

 

(Telegraf.rs)